Tvornica mašte – Zavjet tišine

Tvornica mašte – Zavjet tišine

Objavio: Otok Solta - 02.12.2017.

Prekrit će snjegovi i tišina ono što osta’ u dan kraći.
Razderati halje ljetu jesen će silna, mrsiti kose u čvor.
U igri pogubljenih ptica, što dom išću. Paraju si kljunom gle, sarca u lipoti.
Urlaju tišine.

U samotnu uru, Gospođa Jesen
vijat će lišće, curit će nebo niz obraze njene…
Na rukama slabim nosit će Ljeto, da položi ga u zemljicu crljenu, samotnu, hladnu.
Motar i smilje utrnut’ će mu grob.

( “Ko te oplakuje lipoto moja?! “)

Trule su staze, noge mi bose.
U ruci grčim tek jarčev rog.
Usta mi suha, pogled mi se magli.
Razuma i onako već odavno nemam.
Dišem.
Mraz mi obraze ledi.
Vidim vile u kolu tabane deru u sedmu uru, u gori diva Andrijola, podno neba sama…

“Vile il’ štrige?!” Odgovori jeka…
“ŠTRIGEEE!… ” dobrano ispuni uši.

Grane lomi ta jesenska vila, il’ starica ‘pak oronula, siguran nisam.
Kičme im povija smjelo prilika naboranog lica, tamo gdje dva brda tajne drevne kriju.

Umire to ljeto u crvenom akrilu, bez pompe, il’ posmrtne povorke, tiho, tiše… u tišini.
Odlazi bez trublja, Panove frule, odlazi…
Nema ga više.

(“Što je crna zemlja dala, uzela je opet sad…”)

Godina nova rodit’ će ga opet, okupanog u soli, bosog i nagog.
Kad dan zaprosi noć u uru istu.
U kriku ćuka, niknut će mlado, izdignut se silno, da otpleše opet

Tamo na škoju u drevnoj gori diva Andrijola, priroda Majka krije škrto tajni zavjet tišini

Autor i foto: Marin Franić, Tvornica mašte / blind artist